06/01/2026
Божићна посланица ЊКВ Принца Владимира Карађорђевића 2026.
Браћо и сестре,
Овај Божић дочекујемо у тешко време што се односи на нашу државу и народ, али и на укупан светски контекст. Из овог разлога није лако обратити се а да се нешто из овог сложеног мозаика околности не заборави, али и да се избегне обраћање сведено на клише и уобичајене поруке којима смисао често недостаје.
Можда је најтачнија од свих изречених формулација за осликавање времена у којем се налазимо „Стари свет умире а нови се мучи да да се роди, сада је време чудовишта.“
На том трагу, сведоци смо времена у којем је сила постала једини инструмент политичког али и друштвеног деловања. Како на међународном, тако и на унутрашњем плану, односно плановима држава. Стара равнотежа снага која је била зачета Техераном и Јалтом и ступила на сцену 1945, више не постоји. Такође и срећом, не постоји више ни глобалистичка и неолиберална хегемонија која је наступила као својеврсни епилог света након Јалте а чији је основни предзнак био отимање делова суверенитета држава у функцији стварања света међународних корпорација у коме су државе сведене на декор без икаквог реалног значења. Глобалистички видови друштвене организације засновани су на формирању над-држава које успостављају хегемонију над сувереним државама и своде их на колоније. Пример овога је сада на сву срећу умирућа и потпуно дисфункционална Европска Унија. Ови процеси су током последњих година уступили простор за нове суверенистичке формулације које на Западу на жалост сопствену сувереност интерпретирају искључиво као сувереност капитала. Без најмање назнаке традиције или културног или народног идентитета као евентуалног темеља суверености. Ови „нови суверенизми“ чији је највидљивији пример онај у САД, само су још један аргумент у низу који нам сугерише да је унутар колективног Запада аутентичан традиционализам уз поштовање сопствених идентитетских темеља, немогућ. Више од два столећа су прошла од прве анти-традицијске и анти-монархијске револуције која је обезглавила Запад а круну заменила парламентом. 1789. није само започела талас укидања мони архи принципа у Европи, већ је започела укидање Запада. Пример нео-суверенистичког дивљања је недавна интервенција САД у Венецуели. У посматрању ове епизоде ни најмање се не бавимо анализом система или политичког идентитета председника Мадура, већ отвореним принципом голе силе за решавање међународних ситуација. Изгледа да се добар део света, онај атлантистички, свео са једне стране Атлантика на зле кловнове, а са друге, на хронично неспособне пајаце који не разумеју да је глобализам постао анахронизам.
Уколико бисмо се осврнули на унутрашњи план, чињеница је да је тренутна власт низом погрешних и деструктивних поступака по народ и државу, сама себе сахранила и да ће за врло кратко време сићи са сцене историје. Кључно питање које се појављује пред нама је смер кретања наше државе после ове власти? Врло опасна околност којој сведочимо је да умирућа и дисфункционална ЕУ од самог почетка студентске и народне побуне код нас покушава да се налик паразиту наметне са тезом да су „циљеви студената и народа Србије исти као они ЕУ“ и наметне исту позицију коју има тренутна власт према ЕУ са својим манијакалним „остајањем на европском путу“. Сигурно је да ЕУ покушава себе да наметне несумњивој евроскептичној већини у Србији и кроз одређен број политичких опција које би, баш као и тренутна власт, по сваку цену да нас гурну под колонијалну управу Брисела. Саму ЕУ бисмо питали, кад већ тврди да баштини исте вредности као становништво Србије, да ли то значи да жели да укине признање Косова као независне државе на нивоу свих држава чланица? Да ли можда жели да престане са својим притиском на законски систем Србије у вези са измишљеним појмом „род“, нападом на српски језик са родно осетљивим језиком или агресијом према традиционалним породичним вредностима кроз правни систем наше земље? Питање смера кретања Србије након силаска са политичке сцене тренутне власти је кључно у овом тренутку и молим вас да мислите о њему.
У вези са Косовом и Метохијом, на жалост тренутна власт је Бриселско – охридским споразумима и потпуним и трагичним игнорисањем јужне покрајине, по свему судећи завршила мирну транзицију власти са Београда на Приштину. Ова власт је поништила оно што су мој прадеда Краљ Петар, мој деда Краљ Александар и српска војска учинили током Балканских и Великог рата а то је заветно поновно прикључење Косова и Метохије матици Србији. На жалост, ми сада морамо да мислимо не више о задржавању Косова и Метохије, већ о понављању јуначког подвига наших славних предака, осветника Газиместана.
Будите здрави, чувајте завете, чувајте једни друге.
Мир Божији – Христос се роди!
Владимир
